Ko su ELN?

This slideshow requires JavaScript.

Kada Zapad želi da uguši bilo koji socijalistički pokret za slobodu, ne preza od toga da ga marginalizuje time što će ga proglasiti za terorističku organizaciju. Time uspeva da demonizuje, odnosno da napravi babaroge od svih partija i pokreta koji se bore za narod, a protiv tiranije oligarhije. Džordž Buš proglašava „Rat protiv terora“ samo pet dana nakon pada kula bliznakinja. Propagandna mašinerija toliko je delotvorna da je sada dovoljno samo proglasiti neku političku grupaciju terorističkom, da se čovek i ne zapita šta su njihovi politički ciljevi, već ih automatski stavlja na listu „zlikovaca“. Tako se kolumbijski ELN našao na listi terorističkih organizacija SAD-a, Kanade i EU, kao i same Kolumbije i drugih južnoameričkih država.

Kolumbiju je u periodu od deset godina (1948-1958) razarao građanski rat, u narodu poznat kao La Violencia (špan. nasilje) koji je ostavio preko 300 000 mrtvih. To je zvanično bio rat dve vladajuće opozicione partije – liberalne i konzervativne – koje su nakon rata bez problema uspele da nađu kompromis, tj. da se ujedine u Nacionalni front, koji je bio na vlasti do 1974. Međutim, kako je narod bio najveća žrtva ovog rata (seljaci i radnici okrenuti jedni protiv drugih), ovo je i doba radikalizacije mnogih Kolumbijaca, koji su uvideli uzaludnost i apsurdnost međusobnog ratovanja. Period od 1963. do 1966. obeležen je masovnim radničkim štrajkovima. Više od polovine stanovništva bilo je neuhranjeno, a postojeća ishrana bila je neraznovrsna i nenutritivna. Visoka stopa samoubistava, nepismenost narodnih masa, univerzitetsko školovanje i javno zdravstvo samo za privilegovane i danas su problemi koji more Kolumbiju.

ELN ili Vojska za nacionalno oslobođenje (špan. Ejército de Liberación Nacional) nastala je u takvim okolnostima u Kolumbiji 1964. godine, vođena primerom Kubanske revolucije i željom za promenom nestabilne situacije u zemlji. Ovu organizaciju osnovala je grupa mladih Kolumbijaca koji su studirali na Kubi. Kada se uporedi sa kolumbijskim FARC-om (špan. Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia-Ejército del Pueblo), kog čine mahom seljaci, ELN osim seljaštva u svojim redovima ima i jedan broj radnika i studenata.

Kolumbijska država je treći najveći primalac vojne pomoći SAD-a, i njena državna vojska otvoreno sarađuje sa američkom (iako zvanično nije u sastavu NATO-a, Kolumbija ima status globalnog partnera, što je svrstava u rang sa Australijom, Novim Zelandom, Japanom i Južnom Korejom; to je čini prvom i jedinom latinoameričkom zemljom koja zvanično sarađuje sa NATO-om).

Kompradorska vlada Kolumbije u otvorenom je sukobu sa ELN-om od njegovog osnivanja, tako da se može reći da građanski rat u Kolumbiji i dalje traje. ELN uživa značajnu podršku u narodu. Kao što kaže jedan od gerilaca: „Mi nismo gerilci koju su se infiltrirali u vaše komšiluke, sindikate i univerzitete – mi smo vaše komšije, sindikalci i studenti koji su postali gerilci“. ELN je u svom manifestu, napisanom 1965. godine u Simakoti (gradu koji su gerilci zauzeli nakon njihovog prvog oružanog sukoba sa državom), postavila glavne tačke svoje politike: ona želi demokratsku i narodnu vladavinu koja će osloboditi zemlju od međunarodnih monopola, agrarnu reformu kojom će zemlja pripasti seljacima, zaštitu nacionalne industrije, besplatno zdravstvo i obrazovanje, zaštitu starosedeleca itd.

Prve vođe ELN-a bili su katolički sveštenici Kamilo Tores i Manuel Peres, obojica pod uticajem teologije oslobođenja (špan. teología de la liberación). To je hrišćanska doktrina nastala u latinskoj Americi, koja se zasniva na tumačenju jevanđelja kao poziva na borbu za siromašne. „Ja sam revolucionar kao Kolumbijac, kao sociolog, kao hrišćanin i kao sveštenik. Kao Kolumbijac, jer ne mogu da se udaljim od borbe moga naroda. Kao sociolog, jer zahvaljujući naučnom poznavanju stvarnosti shvatio sam da se tehnička i efikasna rešenja mogu postići samo revolucijom. Kao hrišćanin, jer suština hrišćanstva jeste ljubav prema bližnjem svom i samo revolucijom može da se postigne dobrobit za većinu. Kao sveštenik, jer je odanost bližnjem koji želi revoluciju obaveza bratske ljubavi, neophodne da Isusova žrtva ne bi bila uzaludna, jer ona nije individualna, već za čitav božiji narod, a preko Hrista“, pisao je Kamilo Tores, koji je pored teologije studirao i pravo, sociologiju i političke nauke. Ali ovakva filozofija nije nastala u nekom fakultetskom amfiteatru ili akademskoj studiji. Ona je ukorenjena u svakodnevici latinoameričkih naroda. Hrišćanstvo kolonizovane južne Amerike blisko je povezano sa borbom za nacionalno oslobođenje (tako Če Gevaru bolivijski seljaci od milošte zovu San Ernesto – špan. Sveti Ernesto).

Međutim, i pored uticaja teologije oslobođenja, zvanična ideologija organizacije je marksizam-lenjinizam, koju ELN teži da primeni na kreativan način. Nastala u ruralnim Zonama samoodbrane, organizacija je ove teritorije podvrgnula upravljanju na socijalističkim principima. Ona odbacuje sektaštvo i sebe smatra samo jednim delom šireg pokreta društvenih snaga, stoga su i civilne formacije neophodne za njenu strategiju. Za razliku od FARC-a, ELN se fokusira i na rad sa lokalnim samoorganizovanim pokretima, sindikatima, seljačkim udruženjima i drugim opštinskim organizacijama. Njen dinamičan oblik strategije zasniva se na sticanju podrške od strane raznih društvenih baza, za organizovanje prostora socijalističkog otpora. Može se, dakle, reći da je ELN politička federacija, unija delimično samoupravnih političkih i vojnih frontova – od kojih svaki može poslužiti kao avangarda u zavisnosti od korelacije klasnih snaga u datom periodu.

Članstvo ELN-a je značajno uvećano poslednjih godina. Mnogi gerilci FARC-a, koji nisu pristali da polože oružje nakon kapitulacije njihove organizacije prešli su u redove ove organizacije, a teritorija kojom je FARC upravljao sada je u njenim rukama. Međutim, američki „Plan Kolumbija“ – inicijativa koja je nadogradila i restrukturirala Kolumbijske oružane snage, posebno vazduhoplovstvo, pokazao se kao velika prepreka daljem širenju ELN-a. Vlada svakodnevno bombarduje kampove ELN-a, finansira desničarske paravojne milicije, mobiliše na hiljade civilnih doušnika iz seljačke klase i transportuje ih na teritorije ELN-a da izveštavaju o aktivnostima pobunjenika i lokacijama njihovih kampova.

ELN svoje redove finansira oporezivanjem bogatih – tačnije, otkupninom za kidnapovana lica i naplaćivanjem carine za svaki transport koji prolazi kroz teritorije koje oni kontrolišu. Neretko se desi da kolumbijska vojska posipa otrove na useve teritorija koje kontroliše ELN, pod izgovorom da žele da unište polja koke (biljke od koje se pravi kokain). Međutim, ona zapravo posipa otrov na obične useve i tako, osim što zagađuje zemlju i vazduh i truje lokalno stanovništvo, uništava i resurse hrane za pobunjenike. Poruka je jasna: ukoliko mi ne možemo imati tu zemlju, nećete je imati ni vi.

Danas na čelu ELN-a stoji Nikolas Rodriges Bautista zvani Gabino. On je među najstarijim gerilcima ELN-a, u čijem je sastavu od samog osnivanja, kao četrnaestogodišnjak. Pod njegovim vođstvom organizacija je uspostavila veze i sa susednom Venecuelom, čiju progresivnu vladu namerava da štiti ukoliko Oružane snage Kolumbije posluže kao američka pešadija u mogućem napadu na ovu zemlju. „Otkad je borba počela, sanjam o miru za moju zemlju i za sve narode sveta. To je uvek bila moja najveća težnja, i daće Bog da me Kolumbija u dostojanstvenom miru i socijalnoj pravdi zatekne u poslednjim satima mog života. Borio sam se težeći da dam ceo svoj život za čovečanstvo i nadam se da ću to da radim do krajnjih posledica, da iza mene ostane borba za Kolumbiju i za ovu Latinsku Ameriku, kao i iza hiljada vojnika koji su dali sve za najpravedniji cilj, za kolumbijski narod i narode Latinske Amerike“, kaže Bautista.

Borba protiv imperijalizma duboko je ukorenjena u osećaju za pravdu naroda, ili bolje reći za nepravdu, jer je nje mnogo više na svetu. Bilo kakav pokušaj mobilizacije i organizovanja naroda mora se zasnivati na tom saznanju. Revolucionarni moral je narodna intuicija usmerena ka borbi za oslobođenje, a uobličena u marksističkoj nauci.

 

Jelena Šipetić

Izvori:

  1. Milton Hernández, Rojo y negro: aproximación a la historia del ELN, América Latina Hoy 1999
  2. MANIFIESTO DE SIMACOTA – cedema.org/ver.php?id=3703
  3. morningstaronline.co.uk/article/f/why-latin-americas-oldest-insurgent-communist-army-growing
  4. semana.com/nacion/articulo/en-la-selva-con-el-eln-la-ultima-guerrilla-de-america/620227
  5. lemonde.fr/ameriques/article/2017/02/02/colombie-l-eln-libere-un-otage-et-ouvre-la-voie-aux-pourparlers-de-paix_5073649_3222.htm
  6. https://www.elespectador.com/noticias/politica/simacota-el-primer-golpe-del-eln-articulo-536472
  7. Una semana con la guerrilla del ELN en Colombia – youtube.com/watch?v=TEtqNTne_gg
  8. Entrevista con el Comandante máximo Nicolás Rodríguez Bautista (Gabino) del ELN – youtube.com/watch?v=taker2uyYAc
  9. El poder militar del ELN – youtube.com/watch?v=7_tyfm9g2A4
  10. Comandante Uriel, la nueva generación de la guerrilla más vieja de América | AFP – https://www.youtube.com/watch?v=8dorNGjxDXE
  11. DOCUMENTAL INSURGENCIA URBANA – ELN / COLOMBIA – youtube.com/watch?v=tTefU18nyEk&t

 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.