Još jednom o 27. martu 1941.

Foto: Vikipedia

Uoči sledeće godišnjice dvadesetsedmomartovskih protesta, red je da se pozovemo ne na strasti i emocije ili naše političke sklonosti nego na istoriju.

Za početak, takoreći glas naroda, reči jedne stare Beograđanke koje su se autorki teksta urezale u sećanje još u ranoj mladosti dok je učila istoriju: „Tog dana kad se saznalo da je potpisan pakt, Beograd je bio poluprazan, a ko je išao ulicom, išao je namršten i pognute glave. Kolporter, koji je uvek uzvikivao vesti, ovaj put je šaputao. Nama su obećali Solun. Narod nije hteo da se pomiri s time što je smatrao izdajom prema grčkom narodu, koji ga je lepo primio u Prvom svetskom ratu. A, nakon toga  su ljudi izašli na ulice. Posle su komunisti stali na čelo protesta, ali on je bio narodni.“

A sad da vidimo šta kaže istorijska literatura. Pritom savremena. „Prvi izveštaji o predstojećem, a onda već o svršenom pridruživanju Jugoslavije Trojnom paktu, izazvali su oštro osećanje negodovanja kod značajnog, ako ne i preovladavajućeg dela srpskog stanovništva. U drugim etnosima Jugoslavije takva osećanja delili su samo levo orijentisani krugovi, a takođe i neki demokratski i liberalni. U Srbiji i drugim regionima sa srpskim življem počeli su da se javljaju protestne demonstracije i mitinzi.“¹

Što se tiče učešća KP: „Komunisti su zaista učestvovali u tome, ali je pokret bio opšte srpsko-patriotski.“² Potom je došlo do puča koji su izveli oficiri s generalom Simovićem i ustoličili maloletnog Petra II. Što se tiče učešća službi u prevratu, one možda imaju veze s generalima – zapravo, istoriografija je ovde oprezna, jer su svedočenja posredna, i autori se često ograđuju rečenicama „ako je verovati svedočenju Simovića i Mirkovića“³ Postkomunistička istoriografija (Pavle Sudoplatov, zamenik narodnog komesara bezbednosti SSSR 1941 godine) tvrdi da su sovjetske obaveštajne službe „aktivno podržale“ prevrat. Aktivno podržati, veoma mudro izabran izraz, pokriva sve i zapravo ne dokazuje ništa.  Može da znači da su odobravali, a može da znači i da su imali svoje ljude na terenu. S druge strane, u poslekomunističkoj domaćoj situaciji često figurira teza da su britanske specijalne službe „organizovale prevrat i čak platile izvršiocima“⁴

„Međutim, u do sada poznatim dokumentima nema nikakvih svedočanstava ni o učešću u prevratu srpskih partija, niti britanskih i sovjetskih tajnih službi a tvrdnje Sudoplatova ne sadrže nikakve konkretne podatke o tome s kim je sovjetska obaveštajna bila povezana u Beogradu niti kakvu je zapravo ulogu igrala.“⁵

Britanska, pak, služba jeste imala kontakte s opozicionarima i pojedinim ličnostima, učesnicima prevrata, ali na osnovu do sada dostupnih dokumenata istoričari dolaze do nejednakih zaključaka, a povrh svega ostaje nejasno koliko su Britanci blisko sarađivali s pučistima i da li su uticali na ostvarenje prevrata.⁶

„Međutim, kakvi god bili tajni mehanizmi pripreme i ostvarivanja puča, sam prevrat bio je, sudeći po dokumentima, dočekan s entuzijazmom od većine Srba. O tome svedoče masovne manifestacije održane 27. marta skoro svuda po Srbiji, i drugim regionima s primetnim srpskim stanovništvom. Osobito se ističu demonstracije u Beogradu, gde su imale grandiozni razmah, u jugoslovenskim razmerama. U njima je, kao i u onima pre prevrata, preovladavala masovna eksplozija srpskih rodoljubivih osećanja, kojima se odbijalo pridruženje Trojnom paktu i pozdravljalo svrgavanje onih koje su smatrali krivima – vlade Cvetkovića i Mačeka… u očima običnog „čoveka s ulice“ radilo se o nespojivoj s nacionalnom svešću izdaji saveznika iz Prvog svetskog rata i pokorenju nemačkom diktatu… što se tiče komunista, za njih je to bio tek početak borbe… za revolucionarne promene i tesni savez sa SSSR. Što se tiče nekomunističkog dela stanovništva, većina je delila ovo mišljenje jer za njih je SSSR bio jedini sposoban da pomogne Jugoslaviji i pruži pomoć i zaštitu od Osovine. Za mnoge je to bilo prosto tradicionalno okretanje majci Rusiji. Jedan pak deo pučista nije delio ovo raspoloženje i čak su pozivi na ovakav savez kod njih mogli izazvati negativnu reakciju.“ Parole na protestima bile su, saglasno raspoloženju naroda, izrazito protiv pakta i za savez sa SSSR.⁷

Što se tiče pomenute izdaje saveznika iz Prvog svetskog rata, valja opet istaći jer zaista malo ljudi zna taj podatak, da su fašistička Italija i nacistička Nemačka Jugoslaviji garantovale, u dokumentu koji su potpisali ministri Ribentrop i Čijano 25. marta 1941. u Beču, pri potpisivanju Trojnog pakta predstavnika Jugoslavije, „pri novoj raspodeli granica imajući u vidu njenu zainteresovanost za teritorijalnu vezu s Egejskim morem, proširiti njen (Jugoslavije, op. aut) suverenitet na grad i luku Solun“.⁸

Nakon toga i nakon razočaranja u „mršava engleska obećanja“⁹, Simović se okrenuo – Kremlju, nadajući se vojnoj pomoći. Dotle je rukovodstvo KPJ onim što bismo sad zvali pritisak javnosti, tražilo raskidanje trojnog pakta i savez sa SSSR. Kada se Simović obratio Kremlju, Staljin je preko Georgija Dimitrova zatražio da „jugoslovenski drugovi prekinu proteste“.¹⁰ Molotov je pozvao hitno jugoslovensku delegaciju u Moskvu. Obe strane su se nadale da će postići barem da Hitler uspori sa akcijom protiv Jugoslavije. Posle pregovora (2. i 3. aprila) dogovoreno je da se potpiše Dogovor o prijateljstvu i nenapadanju a da se nezvanično i tajno sprovede snabdevanje jugoslovenske vojske naoružanjem. Dogovor je potpisan pred jutro 6. aprila.

Nacističke bombe  su tog jutra pale na Beograd. Tada niko, čak ni SSSR, nije mogao da zaustavi zahuktalu mašineriju nacizma. Predstojale su četiri godine žrtava, bola, slave, herojstva i gubitaka.

Demonstracije 27. marta bile su odraz osećanja, misli i časti celoga naroda. Zanositi se da bismo bolje prošli da smo ostali uz Hitlera, kao što se, na sreću dovoljno retko, čuje, glupo je i opasno. Istorija ne trpi pogodbeni način, ali da se poigramo i kažemo – da je nacizam pobedio… da li bismo uopšte ostali živi, s obzirom na nacističku želju da uništi Slovene i zauzme prostor? Ne, ne bismo, jer bismo opet to bili mi, i opet ne bismo otrpeli, a ni nacizam nas, ma kako pokorne, ne bi poštedeo. Milioni apsolutno mirnih žrtava i gaženje dogovora pređašnjih saveznika govore protiv toga. Na sreću, nacizam nije pobedio. Pobedila je sovjetska Rusija i NOVJ. A da nije bilo NOVJ? Da li iko iskreno veruje da bi bilo dobro ostati u Trojnom paktu, pa da su nas s punim pravom izgazili tenkovi Crvene armije? Bespredmetno je i raspravljati o tome, kao što ne vredi ni zastupnicima takve „mudrosti“ govoriti o osnovnim ljudskim moralnim vrednostima.

Srećom, „da je“ i „ako“ u istoriji ne važe. Bilo je šta je bilo. Istorija o tome hladno, naučno i dokumentovano svedoči, a Jugoslavija je bila na njenoj svetloj strani.

Jelena Pavlović

1. Jugoslavija u XX veku, Moskva 2011, grupa autora, izdanje Ruske akademije nauka. Poglavlje Jugoslavija u početku svetskog rata, autor L. J. Gibjanski  ↩

2. Zečević, M. Istorija 20 veka, 1996, zbornik radova Okruglog stola o 27 martu, Beograd 2003  ↩

3. ibid. Petranović – Dautović, Jugoslovenska revolucija i SSSR, Beograd 1988  ↩

4. ibid.  ↩

5. Судоплатов П. А. Разведка и Кремль, 1996.  ↩

6. Аvramovski Ž, Britanci u Kraljevini Jugoslaviji, knj.3. Hoover Institution Archives; Barker E. British Policy  ↩

7. Petranović – Žutić, 27 mart 1941; Dokumenti i materijali: odnosi Jugoslavije i SSSR, Beograd 1996, zbornik dokumenata.  ↩

8. Aprilski rat 1941, zbornik dokumenata, knj. 2  ↩

9. ibid. Avramovski Ž, nav. delo; Petranović – Žutić, nav. delo; Dokumenti i materijali, zbornik.  ↩

10. Dokumenti i materijali, odnosi Jugoslavije i SSSR, zbornik dokumenata; Лебедева – Наринский, Коминтерн и вторая мировая война; Ruski državni arhiv sociopolitičke istorije; G. Dimitrov, Dnevnik.  ↩