Žan-Pol Sartr – Čas bumeranga, treće razdoblje nasilja

Ne tako davno davno Zemlja je brojala dve milijarde stanovnika, ili pak pet stotina miliona ljudi i milijardu i pet stotina miliona domorodaca. Prvi su raspolagali sa Rečju, a drugi su se njome služili. Između onih i ovih — prodani kraljevići, vazali, i jedna lažna potpuno izmišljena buržoazija služili su kao posrednici. U kolonijama istina se pokazivala u svoj svojoj golotinji; »metropole« su je želele odevenu; bilo je potrebno da ih domoroci vole. Kao majke, u izvesnom smislu. Evropska elita se trudila da stvori elitno domorodaštvo; izabirani su mladići, na čelo su im utiskivali usijanim gvožđem načela zapadne kulture, trpali im u usta visoko zvučne fraze, velike gnjecave reči koje su se lepile za zube. Nakon kratkog boravka u metropoli, slali su ih kući, izbeljene. Te žive laži nisu imale šta više da kažu svojoj braći; prazno su odzvanjali. Iz Pariza, iz Londona, iz Amsterdama mi smo odašiljali reči: »Partenon! Bratstvo!«, i odnekud, u Africi, u Aziji, usta su se otvarala:» . . . tenon! . . . stvo!« Beše to zlatno doba.

Svršeno je: usta su se sama otvorila; glasovi žuti i crni govorili su još o našem humanizmu, ali to je bilo zato da zamere našoj nečovečnosti. Slušali smo bez zlovolje te učtive izveštaje gorčine. Najpre je to bila gorda začuđenost: Kako? Oni govore sami? Pogledajte, uostalom, šta smo od njih učinili! Nismo sumnjali da će prihvatiti naš ideal, jer su nas optuživali da mu nismo verni. Ovaj put Evropa je verovala u svoje poslanstvo: ona je helenizovala Azijate, i stvorila tu novu vrstu, grčko-latinske crnce. Mi smo među sobom sasvim praktično dodavali: pustimo ih neka viču, to ih teši; pas koji laje ne ujeda.

Došla je druga generacija koja je pomerila pitanje. Njeni pisci, pesnici, nastojali su, sa neverovatnom strpljivošću, da nam objasne kako naše vrednosti slabo pristaju istini njihovih života, i kako ih oni ne mogu ni odbaciti ni usvojiti. To je približno značilo: vi od nas stvarate čudovišta, vaš humanizam hoće da budemo univerzalni, a vaša rasistička praksa nas partikularizuje. Slušali smo ih sasvim neobavezno: kolonijalni upravljači nisu plaćeni da čitaju Hegela, i zapravo ga vrlo malo čitaju, a taj filozof im i nije potreban da bi doznali kako se nesrećne svesti zapleću u sopstvenim protivrečnostima. To ih neće odvesti daleko. Ovekovečimo, dakle, njihovu nesreću i iz nje se neće roditi ništa. Ako i postoji bilo kakav zahtev u njihovim kuknjavama, govorili su nam eksperti, to je integracija. Što se tiče pobune, bili smo mirni: koji bi svestan domorodac ustao da pobije divne sinove Evrope samo da bi postao Evropljanin kao i oni? Ukratko, potpomagali smo te melanholije i nismo smatrali lošim da se, jednom, dodeli nagrada Goncourt i kojem crncu: prva je bila 1939.

Danas – 1961. godina. Poslušajte: »Ne gubimo vreme u jalovim litanijama ili odvratnim mimikrijama. Ostavimo tu Evropu koja ne prestaje da govori o čoveku, a pri tom ga mrcvari gde god ga susreće, po svim ćoškovima svojih ulica, u svakom kutku sveta. Već vekovima… u ime tobožnje ’duhovne avanture’ ona guši skoro čitavo čovečanstvo «. To je nov ton. Ko se usuđuje da ga prihvati? Afrikanac, čovek Trećeg sveta, bivši kolonizovani. On dodaje: »Evropa je ušla u takvu suludu, zbrkanu brzinu … i u strahovitoj vrtoglavici kreće se prema provaliji od koje je bolje da se što pre udaljimo.« Drugim rečima: ona je prokleta. To je istina koju je nepristojno i izreći, ali u koju smo mi — zar ne, dragi moji sunarodnici — svi do srži uvereni.

Pa ipak, potrebno je izneti jednu ogradu. Kad jedan Francuz, na primer, kaže ostalim Francuzima: »Mi smo prokleti!« — što se, koliko ja znam, događa skoro svakodnevno od 1930 — to je strastveni razgovor, srdžbe i ljubavi, govornik se saživljava sa svim svojim sunarodnicima. A onda uopšteno doda: »Osim ako…«. Jasno je o čemu je reč: ne smemo više da dozvolimo nikakve greške; ako se njegove preporuke ne slede doslovno, tada, i samo tada, zemlja će da se raspadne. Ukratko, to je jedna pretnja koju sledi jedan savet, i ti su razgovori to manje neugodni što proizilaze iz nacionalne intersubjektivnosti. Ali kada Fanon kaže za Evropu da srlja u propast, on je daleko od toga da zvoni na uzbunu, on postavlja dijagnozu. Taj lekar je ne otpisuje  — jer čuda se dešavaju — niti joj prepisuje terapiju: on konstatuje da je na umoru. I to izvana, oslanjajući se na simptome koje je uspeo da sakupi. Što se tiče lečenja, to ne: njemu su u glavi druge misli; hoće li ona nestati ili preživeti, baš ga briga. Iz tog razloga je njegova knjiga skandalozna. A ako vi, veseli i zbunjeni promrmljate: »Šta on sve neće reći!«, prava priroda skandala će vam izmaći: jer Fanon, zapravo, »ne govori vama«; njegovo delo — tako vrelo za druge — za vas ostaje ledeno; u njemu se najčešće govori o vama, ali vama nikako. Svršeno je sa crnim Goncourtima i žutim Nobelima, i neće se više vratiti vreme kolonizovanih laureata. Jedan bivši domorodac »francuskog jezika« prilagođava taj jezik novim potrebama, služi se njim i obraća se kolonizovanima: »Domoroci svih nerazvijenih zemalja, ujedinite se!« Kakav pad: za očeve mi smo bili jedini sagovornici; a sinovi nas ne smatraju više valjanim sagovornicima: mi smo predmet razgovora. Naravno, Fanon usput spominje naša čuvena zlodela, Setif, Hanoj, Madagaskar, ali ne troši snage da ih osudi: on ih koristi. Ako razotkriva taktike kolonijalizma, složenu igru odnosa koji sjedinjuju i suprotstavljaju koloniste i »metropolce«, to je zbog svoje braće; njegov je cilj da ih poduči kako da nas izigraju.

Ukratko, tim glasom Treći svet sebe otkriva i sebi govori. Zna se da on nije homogen i da njega sačinjavaju i narodi koji su još porobljeni, zatim oni koji su stekli lažnu nezavisnost, oni koji se bore da dobiju suverenitet, te najzad oni koji su postigli punu slobodu, ali koji žive pod stalnom pretnjom od imperijalističke agresije. Te su razlike plod kolonijalne istorije, a to znači ugnjetavanja. Metropola se negde zadovoljila da plati po kojeg vazala; negde je, zavadivši kako bi vladala, iz temelja stvarala buržoaziju od kolonizovanih, a negde je učinila i jedno i drugo: kolonija je istovremeno i kolonija eksploatacije i naseljavanja. Evropa je tako umnožila podele, suprotnosti, skovala klase, a ponekad i rasizme, te nastojala svim sredstvima da izazove i poveća raslojavanje kolonizovanih društava. Fanon ne prećutkuje ništa: da bi se borila protiv nas, bivša kolonija mora da se bori protiv same sebe. Ili bolje, to dvoje čini zapravo jedno. U vatri bitke sve unutrašnje prepreke moraju nestati, nemoćna buržoazija afarista i nakupaca, gradski proletarijat, koji je još uvek povlašćen, lumpenproletarijat iz straćara, svi oni moraju da se svrstaju na pozicije seljačkih masa koje su istinski rezervoar nacionalne i revolucionarne armije; na tačkama gde je kolonijalizam odlučno zakočio razvoj, seljaštvo postaje, čim se pobuni, radikalnom klasom: ono poznaje ugnjetavanje u svoj njegovoj nagosti, ono od njega trpi mnogo više nego radnici u gradovima, a da se odbrani da ne umre od gladi potrebno je ništa manje nego razaranje svih struktura. Ako nacionalna revolucija zaista pobedi, ona će biti socijalistička; ako se zaustavi njen polet, ako kolonizovana buržoazija uzme vlast, nova država će, uprkos formalnom suverenitetu, ostati u rukama imperijalista. Pokazuje to vrlo dobro primer Katange. Jedinstvo Trećeg sveta nije, dakle, stvoreno; to je poduhvat koji je u toku i koji ide preko jedinstva, u svakoj zemlji, posle kao i pre nezavisnosti svih kolonizovanih pod rukovodstvom seljačke klase. Fanon objašnjava svojoj braći iz Afrike, Azije, Latinske Amerike ovo: mi ćemo zajedno svuda ostvariti revolucionarni socijalizam, ili ćemo biti potučeni jedan po jedan od naših starih tirana. On ništa ne prikriva: ni slabosti, ni nesloge, ni mistifikacije. Ovde je pokret krenuo loše; tamo, nakon sjajnih uspeha, gubi na svojoj brzini; drugde se pak zaustavio: ako želimo da ponovo dobije zamah, potrebno je da seljaci bace svoju buržoaziju u more. Čitaoca se oštro upozorava protiv najopasnijih otuđenja: lidera, kulta ličnosti, zapadne kulture, ali isto tako i vraćanja dalekoj prošlosti afričke kulture. Istinska je kultura Revolucija; to znači da se ona kuje dok je vruće. Fanon govori povišenim glasom; mi, Evropljani, možemo ga čuti: dokaz tome je da ovu knjigu držite u ruci; ne plaši li se možda da će iz njegove iskrenosti kolonijalne sile izvući korist ?

Ne. Ničega se ne plaši. Naše su metode zastarele. One mogu ponekad da uspore emancipaciju, ali one je neće zaustaviti. A i ne pomišljamo da bismo mogli da popravimo naše metode: neokolonijalizam, taj lenji san Metropola, je dim. »Treće snage« ne postoje, ili su to falš-buržoazije koje je još kolonijalizam doveo na vlast. Naš makijavelizam jedva da uopšte razume taj budni svet koji razotkriva jednu za drugom naše laži. Kolonista ima samo jedno pribežište: silu kada mu ona preostaje; domorodac ima samo jedan izbor: ropstvo ili suverenitet. Pa, zar je Fanonu uopšte stalo hoćete li ili nećete pročitati njegovo delo? On svojoj braći razotkriva naše stare pakosti, siguran da za njih nemamo zamene. Govori im: Evropa je stavila šape na naše kontinente, treba ih odsecati sve dok ih ne povuče; trenutak radi za nas i ništa se neće desiti u Bizerti, u Elisabethvilleu, na alžirskom selu, ako cela zemlja ne bude o tome obaveštena; blokovi zauzimaju suprotne pozicije, oni se međusobno respektuju, iskoristimo tu paralizu, uđimo u istoriju, i neka je naša provala po prvi put učini svetskom; bijmo bitku, a u nedostatku drugog oružja biće dovoljna i strpljivost noža.

Evropljani, otvorite ovu knjigu, uđite u nju. Nakon nekoliko koraka u noći videćete strance okupljene oko vatre, približite se i poslušajte: raspravljaju o sudbini koju su namenili vašim trgovinskim agencijama i plaćenicima što ih brane. Možda će vas i zapaziti, ali oni će nastaviti međusobni razgovor i nimalo neće stišati glas. Ta ravnodušnost pogađa u srce: njihovi očevi, stvorovi senke, vaši stvorovi, behu mrtve duše, vi ste im delili svetlost, samo su se vama obraćali, a vama nije bilo ni na kraj pameti da odgovorite na one zombi rituale. Sinovi vas ignorišu: osvetljava ih i greje vatra koja nije vaša. A vi, na pristojnoj udaljenosti, osetićete se uljezima, nestalim sa hladnoćom: obrni okreni; u ovim senama iz kojih niče jedna druga zora vi ste zombiji.

Kad je tako, reći ćete, bacimo ovu knjigu kroz prozor. Zašto da je čitamo kada nije pisana za nas? Iz dva razloga; prvi je što Fanon objašnjava vas svojoj braći i za njih razgolićuje mehanizam vaših otuđenja: iskoristite to kako biste se sebi otkrili u svetlu istine. Naše žrtve nas poznaju preko svojih rana i okova: po tome je njihovo svedočenje nepobitno. Dovoljno je da nam pokažu šta smo od njih napravili, kako bismo spoznali šta smo napravili od nas. Je li to korisno? Kako da ne, jer Evropi preti velika opasnost od uništenja. Ali, vi ćete reći, mi živimo u Metropoli i osuđujemo ispade. To je istina: vi niste kolonisti, ali i ne vredite više od njih. Oni su vaši pioniri, vi ste ih poslali preko mora, oni su vas obogatili; vi ste ih upozorili: budu li prolivali previše krvi, vi ćete ih se odreći sa prezirom; na isti način neka država — bilo koja — drži u inostranstvu čopor agitatora, provokatora i špijuna kojih se odriče kada ih uhvate. Vi tako slobodoljubivi i čovečni, u ljubavi prema kulturi do uzbuđenja, pravite se kao da ste zabrinuti što posedujete kolonije i što se tamo ubija u vaše ime. Fanon otkriva svojim drugovima – nekima od njih, naročito onima koji su još evropeizirani – solidarnost »Metropolita« i njihovih kolonijalnih agenata. Imajte hrabrosti da je čitate: zbog tog prvog razloga koji će u vama izazvati stid, a stid je, kako je rekao Marks, revolucionarni sentiment. Vidite: ni ja ne mogu da se oslobodim subjektivne iluzije. I ja vam kažem: »Sve je izgubljeno, osima ako … « Evropljani, ja kradem knjigu jednog neprijatelja i od nje činim sredstvo za lečenje Evrope. Okoristite se time.

… A evo i drugog razloga. Odbacite li Sorelove fašističke brbljarije, videćete da je Fanon prvi posle Engelsa izneo na videlo babicu istorije. I nemojte da pomislite kako su mu vruća krv ili nevolje iz detinjstva urezali kakav poseban osećaj za nasilje: on je tumač situacije i ništa drugo. Ali to mu je dovoljno da ustanovi, etapu po etapu, dijalektiku koju vam skriva liberalna hipokrizija, a koja je nas stvorila jednako kao i njega. U prošlom veku, buržoazija je smatrala radnike zavidnima, razuzdanima zbog grubih prohteva, ali se trudila da uključi te strašne grubijane u našu vrstu: barem da budu ljudi i slobodni, kako bi mogli slobodno da prodaju svoju radnu snagu. U Francuskoj, Engleskoj, humanizam polaže pravo na univerzalnost. Sa prisilnim radom sasvim je suprotno: nema ugovora; a povrh toga, potrebno je zaplašiti; dakle, javlja se ugnjetavanje. Naši vojnici u prekomorskim zemljama, odbijajući univerzalizam metropole, primenjuju na ljudska bića numerus clausus: s obzirom da niko ne može nekažnjeno da porobi ili ubije svoga bližnjega, oni ističu načelo kako kolonizovani nije isto što i čovek. Naša udarna snaga preuzela je misiju da pretvori onu apstraktnu izvesnost u stvarnost: poredak je tu zato da žitelje aneksovanih područja ponizi do tačke čovekolikih majmuna, kako bi se pružilo opravdanje kolonijalistima da sa njima postupaju kao sa teglećom marvom. Kolonijalno nasilje ne postavlja sebi samo zadatak da drži na uzdi te porobljene ljude, nego nastoji i da ih dehumanizuje. Sve će biti učinjeno da se unište njihove tradicije, da naši jezici zamene njihove, da se razori njihova kultura, a da im se pruži naša; zaglupljivaće se mukotrpnim radom. Neishranjeni, bolesni, a ako se još uopšte opiru, strah će dokrajčiti posao.

… Isprva, Evropljanin vlada: on je već izgubio, ali to ne opaža; on im čini zlo da bi, kako on kaže, uništio ili potisnuo zlo što ga nose u sebi; nakon treće generacije njihovi se pogubni instinkti neće više roditi. Koji instinkti? Oni koji nagone robove da saseku gospodara? Kako u tome ne vidi da se sama njegova okrutnost okrenula protiv njega? Kako u divljaštvu tih potlačenih seljaka kolonijalista ne vidi sopstveno divljaštvo koje su oni upili kroz sve pore i koje nisu preboleli? Razlog je jednostavan: to oholo lice, opijeno svojom svemoći, i svojim strahom da je ne izgubi, ne seća se više jasno da je bilo čovek; smatra sebe bičem ili puškom; dospeva dotle da da misli kako se pripitomljavanje »nižih rasa« postiže kondicionisanjem njihovih refleksa. Zanemaruje ljudsko pamćenje, neizbrisiva sećanja; a zatim, povrh svega, postoji ono što to lice možda nije nikad znalo: mi postajemo to što jesmo samo intimnom i korenitom negacijom onoga što su od nas učinili. Tri generacije? Tek su od druge otvarali oči, sinovi su videli kako tuku njihove očeve. Govoreći psihijatrijskim jezikom, eto ih traumiranih za ceo život. A one neprestano ponavljane agresije, umesto da ih nateraju da budu podložni, baciše ih u nesnošljivu protivrečnost, zbog koje će Evropljanin pre ili kasnije plaćati ceo ceh. … Čitajte Fanona: saznaćete da je, u vremenu njihove nemoći, ubilačko ludilo kolektivna podsvest kolonizovanih.

Mi živimo u vremenu požara: s obzirom da će porast stanovništva povećati oskudicu, da će se novorođeni plašiti više života nego smrti, bujica nasilja će razneti sve brane. U Alžiru, u Angoli, na očigled ubijaju Evropljane. Ovo je čas bumeranga, treće razdoblje nasilja: ono nam se vraća, pogađa nas, a mi, jednako kao i pre, ne shvatamo da je to naše nasilje. Liberali ostaju tupoglavi: oni priznaju da nismo bili dovoljno uljudni prema domorocima, da bi bilo ispravnije i mudrije da su im se dala određena prava u granicama mogućnosti; oni bi bili voljni da se domoroci puste masovno i bez prepreke u taj tako zatvoreni klub – u našu vrstu. A eto kako to varvarsko i ludo skidanje uzda ne štedi liberale nimalo više od najgorih kolonista. Metropolska levica je u neprilici: ona poznaje pravu sudbinu domorodaca, grubo tlačenje kojega su ovi objekat, ona ne osuđuje njihov bunt, jer zna da smo sve učinili kako bismo ih izazvali. Pa ipak, smatra da postoje neke granice: tim bi gerilcima trebalo biti na srcu da se ponašaju viteški; bio bi to najbolji način da dokažu kako su i oni ljudi. Ona ih ponekad grdi: »Vi preterujete, mi vas više nećemo podržavati.« Baš ih za to briga: vrednost te podrške koju im pruža je takva da sa njom mogu slobodno da obrišu zadnjicu.

Tek što je njihov rat otpočeo, oni su opazili ovu neumoljivu istinu: svi mi koliko nas je smo jednaki, svi smo se o njih okoristili, oni nemaju šta da dokazuju, oni neće nikoga favorizovati. Postoji samo jedna obaveza, samo jedan cilj: svim sredstvima izagnati kolonijalizam. Najrazboritiji među nama biće, strogo uzeto, spremni da to odobre, ali neće moći da se suzdrže a da ne vide u tom odmeravanju snaga sasvim neljudsko sredstvo kojeg su se latili podljudi kako bi sebi dodelili povelju čovečanstva; neka se ona preda što pre i neka onda nastoje, miroljubivim sredstvima, da je budu dostojni. Naše su lepe duše rasističke.

Potrebno je ponajpre suočiti se s ovim neočekivanim prizorom: striptizom našega humanizma. Evo ga tu, sasvim go, nimalo lep: beše to samo lažna ideologija, izvrsno opravdavanje pljačke; njegove ljubaznosti i njegova koketkerija garantovali su naše agresije. Dobro izgledaju ti nenasilnici: ni žrtve ni krvnici! Ma nemojte! Ako niste žrtve, dok istovremeno vlada, za koju ste glasali, i vojska, u kojoj vaša mlada braća služe bez oklevanja i griže savesti, poduzimaju »genocid – vi ste onda nedvosmisleno krvnici. Ako pak izaberete da budete žrtve, da rizikujete jedan ili dva dana zatvora, vi jednostavno birate da se izvučete iz neprilike. A nećete se izvući: morate ostati do kraja. Shvatite konačno ovo: da je nasilje započelo tek večeras, da ni izrabljivanja ni tlačenja nije bilo nikada na Zemlji, možda bi famozno nenasilje moglo smiriti spor. Ali, ako je čitav režim, uključujući i vaše nenasilne misli, uslovljen stogodišnjim tlačenjem, onda vaša pasivnost služi jedino da vas svrsta na stranu ugnjetača.

Vi dobro znate da smo izrabljivači. Znate dobro da smo prigrabili zlato i metale, zatim petrolej »novih kontinenata« i doneli sve to u naše stare metropole. Rezultati su bili divni: palače, katedrale, industrijska središta; a zatim, kad bi zapretila kriza, kolonijalna tržišta su bila tu da je ublaže ili uklone. Evropa, zasićena bogatstvom, garantovala je de jure humanost svim svojim stanovnicima, a čovek, kod nas, jeste saučesnik, jer smo se svi okoristili kolonijalnim izrabljivanjem. Taj gojazni i bledi kontinent na kraju zapada u ono što Fanon tačno zove »narcisizam«. Cocteaua je iritirao Pariz, »taj grad koji stalno govori o sebi«. A šta drugo čini Evropa? A ona superevropska sablast, Severna Amerika? Kakvog li brbljanja: jednakost, bratstvo, ljubav, čast, domovina, i ne znam što još ne? To nas nije sprečilo da istovremeno držimo rasističke govore — prljavi crnac, prljavi Židov, prljavi Arapin. Dobri, slobodoumni duhovi — sve u svemu neokolonijalisti — smatrali su se uvređenima zbog te nedoslednosti; greška ili nečista savest: ništa kod nas nije doslednije od rasističkog humanizma, jer Evropljanin je mogao postati čovekom samo kroz proizvodnju robova i čudovišta. Sve dok je bilo domorodaštva ta obmana nije bila razobličena; u ljudskom rodu je postojao apstraktni zahtev za univerzalnošću, koji je služio da se prikriju vrlo prozaični postupci: u prekomorskim zemljama ima jedna rasa podljudi koja bi uz našu pomoć, možda za tri hiljade godina, dospela do našeg stepena razvoja … Danas domorodac otkriva svoju istinu … Ima nešto još gore: s obzirom da drugi postaju ljudima protiv nas, izlazi da smo mi neprijatelji ljudskog roda; naše drage vrednosti gube svoja krila; gledajući ih izbliza, nemoguće je naći ijednu koja nije umrljana krvlju.

U Alžir se šalju vojni kontingenti, tamo se drže već sedam godina bez ikakvog rezultata. Nasilje je izmenilo smisao; kao pobednici služili smo se njime i činilo se da nas ono neće izmeniti: nasilje je razaralo druge, a mi, ljudi, naš humanizam ostajao je nedirnut; ujedinjeni u profitu metropolci su nazivali bratstvom, ljubavlju, zajedništvo svojih zlodela; danas nam se to isto nasilje vraća preko naših vojnika, interorizuje se i sa nama vlada. Otpočinje put unazad: kolonizovani se ponovo uspostavlja, a mi, ultraši i slobodarci, kolonisti i »metropolci«, mi se raspadamo. Bes i strah su već razgolićeni: pokazuju se otvoreno u alžirskom »lovu na Arape«. Gde su sada divljaci? Gde je varvarstvo? Ne manjka ništa, čak ni tam-tam: dok Evropljani pale žive muslimane, automobilske sirene trube u taktu »Francuski Alžir«.

… Francuska je nekada bilo ime jedne zemlje; pripazimo da ne bude u 1961. ime jedne neuroze. Hoćemo li se izlečiti? Da. Nasilje može, kao i Ahilova strela, da zaceli rane koje je nanelo. Mi smo danas okovani, poniženi, bolesni od straha — do najniže granice. Na sreću, to još nije dovoljno kolonijalističkoj aristokratiji: ona ne može do kraja da ispuni svoje nazadnjačko poslanstvo u Alžiru a da ne okonča najpre kolonizaciju Francuza. Uzmičemo svaki dan pred metežom, ali budite sigurni da ga nećemo izbeći: ubicama je on potreban; oni će nasrnuti na nas i udarati naslepo. Tako će završiti vreme vračeva i fetiša: moraćete da se borite ili ćete da trunete u logorima. Ovo je poslednji momenat dijalektike: vi osuđujete ovaj rat, ali još ne usuđujete da se izjasnite solidarnima sa alžirskim borcima; ne bojte se, računajte na koloniste i plaćenike: oni će vas pobiti. Možda ćete tada, priterani uza zid, konačno odrešiti to novo nasilje što ga u vama stvaraju stara podgrejana nedela. Ali to je, kao što se kaže, druga priča. Istorija o čoveku. Čas se približava, u to sam uveren, kada ćemo se ujediniti sa onima koji je stvaraju.

JEAN-PAUL SARTRE
Delovi iz Predgovora za “Prezreni na svetu”, Franca Fanona
Septembar 1961.
Prevod i priprema: Princip.info